ГИМНАЗИЈА ПИРОТ
ИСТОРИЈА ШКОЛЕ
СТВАРАЊЕ ГИМНАЗИЈЕ
ПОЧЕЦИ СРЕДЊОШКОЛСКОГ ОБРАЗОВАЊА У ПИРОТУ
Оснивање и рад било које образовне установе нераскидиво коренспондирају са потребама државе, са једне, и локалне заједнице, са друге стране. Ако из тог угла посматрамо историју школства у Пироту током деветнаестог века, онда ту епоху можемо поделити на период до и период након Берлинског конгреса. Суштинска разлика између понуђених временских оквира кроз које се може посматрати школски систем у Пироту јесте заправо у томе што до 1878. године иза образовања у вароши није стајала држава у смислу организованог просветног апарата, већ је реч о уско локалним подухватима отварања превасходно приватних основних школа, како би се бар мало попунио османски образовни провизоријум. Из тако импровизованог просветног миљеа који видимо у времену до ослобођења Пирота од османске власти произашло је неколико основних школа насталих на иницијативу учитеља који су у приватним кућама организовали наставу базичног описмењавања за мали број ученика чији су родитељи сматрали да децу трeба бар на неки начин образовати. У том контексту савремени термин основна школа свакако није прихватљив и наводи на погрешан доживљај образовног система који је био врло релативан, базиран на предузимљивости појединаца и анемичним образовним потребама локалне заједнице.
Како је у литератури више пута потврђено, након припајања Србији 1878. године, у пиротском округу постојало је десет основних школа, осам мушких и две женске, а у њима је радило дванаесторо учитеља и две учитељице. Поред хришћанских, постојале су једна турска и једна јеврејска школа. Из тог периода не постоје подаци да је у Пироту радила нека врста средње школе. Са друге стране, било је аутора попут Бориславе Лилић који су наводили податке да је средњошколско образовање постојало у Пироту пре његовог припајања Кнежевини Србији. Таквој тврдњи даје за право податак о класној школи, коју су у вароши основали Бугари 1869. године. Реч је заправо о двогодишњој класној школи која је заиста радила у Пироту у време доминације бугарске егзархије, а њен основни циљ је био је да се у српским крајевима ојача бугарски утицај кроз имплементацију просветног система. Томе у прилог иду подаци да је настава извођена на бугарском језику, да су наставници били бугарске националности и да су коришћени бугарски уџбеници. Иза свега тога стајао је функционални оквир бугарске егзархије оличен и у чињеници да су од 1869. године у Пироту деловале бугарске владике као и део нижег свештенства. Поменута школа је радила најкасније до 1876. године и може се сматрати неком врстом продужене основне школе или ниже гимназије што је дало повода неким истраживачима да традицију гимназијског школовања у Пироту везују за оснивање и рад бугарске класне школе, што се испоставило као неоправдано и неутемељено гледиште.
Ако заиста желимо да тражимо почетке средњошколског образовања у Пироту који имају системске корене у српском просветном систему и иза којих је у крајњој линији стајала држава, онда се морамо фокусирати на време непосредно после прикључивања вароши Србији. Јасна намера да се новоослобођени крајеви што пре прикључе управном и административном апарату Кнежевине Србије имала је врло конкретне одјеке и у сфери просвете. Свега пар месеци након чувеног Берлинског конгреса, тачније 30. септембра 1878. године, српска влада је донела одлуку да се у Пироту оснује Трговинско-занатлијска школа као логичан одговор на потребе средине у којој су трговци и занатлије чинили доминантне друштвене слојеве у то време. Школа је била замишљена као двогодишња и смештена је у зграду поред данашње Пазарске цркве. Уз Рашу Милошевића, који је био њен заступник и професор у школи, као предавач је радио и Светозар Ј. Марковић. Иако основана са намерама да привуче у своје клупе децу из тада најприсутнијих друштвених група у вароши, испоставило се да су резултати уписа били поражавајући јер се пријавило свега дванаест ученика. Проблем малог броја ученика праћен је нерешеним питањем просторија у којима би школа радила, као и лошом организацијом наставе оличеном у чињеници да је десетак предмета предавало свега двоје наставника. Све то је уз намеру просветних власти да прошири мрежу гимназија у држави водило ка томе да се током лета 1879. године почело гласно размишљати о укидању Трговинско-занатлијске школе и оснивању гимназије.
ПИРОТСКА ГИМНАЗИЈСКА РЕАЛКА
Одлуком књаза Милана Обреновића, од 11. октобра 1879. године, Трговинско-занатлијска школа је укинута, а основана је дворазредна Пиротска гимназијска реалка. Тиме је почела 140 година дуга историја најстарије и најугледније средњошколске образовне установе у Пироту која је у тренутку оснивања била једна од шест гимназијских реалки у Србији.
Из оснивачког документа сазнајемо да је школа била смештена у згради Митрополије, у дворишту поред Пазарске цркве и да су ученици који су завршили први разред Трговинско-занатлијске школе могли да наставе други разред као ученици гимназије. Новооснована школа је успела да у два разреда упише укупно 36 ученика, што је показало да је почетак рада гимназије, међу варошанима углавном скептичним према школству, оставио позитиван утисак. Како је сваки почетак сам по себи тежак, за Пиротску гимназијску реалку он је додатно компликован изузетно скромним материјалним и просторним ресурсима којима је варош могла да одговори на потребе функционисања једне такве образовне установе. Са аспекта државе, ширење мреже средњих школа у новоослобођеним крајевима попут Пирота био је императив произашао из жеље да се ојача национална свест, учврсти присуство државног апарата и детерминише питање образовног и културног идентитета становништва, нарочито на ободима тадашње Кнежевине. Амбиције су биле свакако оправдане, а реалне могућности малене пиротске вароши и младе српске државе нису могле адекватно да их прате. Тај раскорак се у случају Пиротске гимназије показивао не само током прве године њеног рада, већ слободно можемо рећи и током првих деценија њеног постојања. Ако стварање Пиротске гимназије посматрамо кроз константни дефицит наставног кадра, вишедеценијско непостојање адекватне школске зграде, мали број ученика или честе промене устројства саме школе у смислу назива и броја разреда, онда је јасно да је само оснивање школе било тек први корак у једном маратонском процесу конституисања елитне образовне установе каква је она данас.
У статусу гимназијске реалке Пиротска гимназија је била само током школске 1879/80. године. Након тога је прерасла у Нижу четвороразредну гимназију. Прву школску годину вреди памтити и по томе што је у скоро век и по дугој историји школе тада у њој радио најмањи број наставника, свега тројица. Поред суплента Раше Милошевића који је обављао дужност директора и предавао рачун, минералогију и грађанско право, ту је био и Риста Николић који је предавао српски језик, немачки језик и географију, а као трећи предавач у школи је радио прота Димитрије Цветковић који је предавао хришћанску науку и црквено појање. У тескобним просторијама уз Пазарску цркву, поменута тројка је успела да, радећи са тридесетак ученика у два разреда, успешно приведе крају прву школску годину. Изазови су тек следили.
Већ у току лета 1880. године на иницијативу Стојана Бошковића, тадашњег министра просвете и црквених дела, кренуло се у својеврсну реформу гимназијског школовања у Кнежевини Србији. Из тога се изродила идеја да се дотадашње гимназијске реалке укину и да се образује пет великих осморазредних гимназија, две у Београду и по једна у Нишу, Крагујевцу и Неготину као и десет нижих такозваних полугимназија у Ваљеву, Шапцу, Смедереву, Пожаревцу, Параћину, Крушевцу, Чачку, Књажевцу, Пироту и Врању. Истом одлуком било је предвиђено формирање две велике реалке у Београду и Ужицу, као и седам малих четвороразредних реалки у Лесковцу, Алексинцу, Јагодини, Свилајнцу, Зајечару, Лозници и Куршумлији. Наведена одлука је директно утицала на устројство Пиротске гимназије која је уочи почетка нове школске године организована као Пиротска нижа гимназија у четворогодишњем трајању.
ЗГРАДЕ У КОЈИМА ЈЕ РАДИЛА ГИМНАЗИЈА
Пиротска гимназија је током првих деценија свога постојања више пута мењала адресу. Знамо сигурно да је првих неколико година школа била смештена у згради Митрополије на плацу поред Пазарске цркве, али је грађевина била у тако трошном стању да се фебруара 1883. године њен горњи спрат урушио, па је настава прекинута.
Стара зграда основне школе Вук Караџић у којој је била смештена Пиротска гимназија од 1888. до 1891. године
Из извештаја који је Министарству августа 1884. године поднео тадашњи директор Димитрије Алексијевић видимо да је школа након тога премештена у приватну кућу за коју је округ плаћао закуп. Ако је судити по другом извору, била је то кућа покојног трговца Жике Ђорђевића чију локацију данас не знамо. Колико је дуго гимназија била смештена у поменутој кући тешко је одговорити. Расположиви извештаји нас упућују на то да је током Српско-бугарског рата 1885. године зграда претрпела велико разарање, а том приликом је уништена и дотадашња архива школе, па је врло могуће да је тада дошло до нове селидбе ученика и професора. У извештају директора из јула 1887. године недвосмислено стоји да је школа смештена у приватној кући за коју општина плаћа кирију, али није јасно наведено о чијој кући је реч. Последња локација без адресе напуштена је 9. априла 1888. године када је дошло до урушавања нама данас непознате зграде, због чега су ученици и наставно особље исељени, а општинске власти притиснуте околностима тада доносе одлуку да Пиротску гимназију коначно сместе у пристојне просторије тада новоподигнуте основне школе на Пазару (данашња стара зграда ОШ Вук Караџић).
Како је касније писао Живан Живановић, тадашњи директор гимназије, у нове школске просторије ученици и професори су се уселили 16. априла 1888. године. Први пут од оснивања, настава се одвијала у наменски грађеним учионицама, а професори су најзад добили зборницу. По одлуци општинских власти гимназијалци су имали на располагању цео спрат новоподигнуте школе, четири простране учионице и велику наставничку канцеларију, док су у приземљу били смештени ученици основне школе на Пазару. Било је то, нажалост, поново само привремено, доста добро, али ипак подстанарско решење за које је плаћана месечна кирија у износу од 150 тадашњих динара. Иако су услови за наставу коначно постали пристојни, и даље се трајно решење за смештај Пиротске гимназије није назирало. Општинске власти по том питању нису седеле скрштених руку, о чему сведочи податак да се од 1883. године од становништва прикупљао прирез за градњу гимназијске зграде. Како су се временом средства накупила, током 1890. године је Војин Ћирковић, тадашњи народни посланик, Народној скупштини поднео предлог да се Пиротска нижа гимназија подигне у ранг више и да се што пре крене са зидањем школске зграде. Међутим, покренута иницијатива је из формалних разлога одбијена иако је тадашњи окружни инжењер Милан Балта увелико радио на пројекту и предрачуну за радове на школској згради.
Рабеново здање – зграда у којој је била смештена Пиротска гимназија у периоду од 1891. до 1907. године
Статус Пиротске гимназије у смислу градње њене матичне зграде чекаће на решавање још читаву деценију. За то време школски живот није могао да чека, а изазови су бивали све већи. Наиме, после доношења Закона о обавезној основној школи 1882. године, број основаца у Пироту се из године у годину све више повећавао. Такав тренд неминовно је водио ка тренутку када је Основна школа на Пазару постала претесна и за основце, а камоли и гимназијалце. Услед тога је уочи почетка школске 1891/92. године пред општинске власти поново отворено питање где сместити Пиротску гимназију. За разлику од година када је Пиротска гимназија била у оснивању и бројала тридесетак ученика и пар професора, у времену о коме говоримо тај број се петоструко увећао, тако да није било могуће школу сместити у малу приватну кућу као што је то био случај до средине осамдесетих година деветнаестог века. Како у Пироту тога времена није било много зграда таквог габарита да могу примити око 150 ученика и десетак професора, током лета 1891. године је донета одлука да се Пиротска гимназија смести у један део зграде Рабена Бераха, имућног јеврејског трговца и хотелијера који је 1883. године подигао прелепо здање уз главну варошку улицу, тада познато као Гостионица код српског краља или Рабеново здање. На други спрат прелепе зграде Пиротска гимназија је усељена 2. октобра 1891. године са обећањем да је у питању привремено решење и да ће оно потрајати највише три године док се не подигне права школска зграда. Од тог обећања, нажалост, није било ништа. Како се испоставило, Пиротска гимназија је остала на адреси Рабеновог здања наредних шеснаест година, тачније до 1907. године.
Период рада Пиротске гимназије у Рабеновом здању обележила је занимљива околност да су у истој згради биле смештене гостионица и школа, што је функционалност оба корисника често доводило у питање. Са друге стране, сама зграда је била наменски грађена као хотел и кафана, па су просторије биле мале и неподесне да служе као учионице. Заправо су биле у питању узане и ниске собе које су прилагођене да се у њима држи настава. Ученици су били смештени на спрат зграде, док је у приземљу била гостионица, па је са газдом кафане често долазило до несугласица, јер је у унутрашњем дворишту зграде држао шталу, огрев и кречану, тако да су ђаци били приморани да одморе проводе у учионицама. Врло жалосно стање по питању услова за рад у Пиротској гимназији истакао је и министарски изасланик Богдан Гавриловић који је 1894. године посетио школу и у свом извештају нагласио да школска зграда ни споља и унутра не личи на школу, да наставе гимнастике уопште нема, а ученици проводе наставу у малим, прашњавим и зими хладним просторијама.
Рабеново здање са леве стране у којем је била смештена Пиротска гимназија од 1891. до 1907. године
СВОЈ НА СВОМЕ
ЗГРАДА ПРЕД КОЈОМ ЗАСТАЈЕ ДАХ
Све време док је Пиротска гимназија формално била без своје адресе трајао је процес трагања за решењем њеног коначног смештаја. На невољу ученика и наставника то трагање за адекватним простором где би се зидала школска зграда добило је скоро епске димензије и трајало је преко две деценије. Било је ту неколико предлога могућих локација за градњу школе од плаца Тијабарске цркве, плаца на коме се налазила Строшена џамија, преко неколико приватних поседа, па до парцеле на којој се налазило Турско гробље. Током вишедеценијског одлучивања о томе где сместити варошку Гимназију, на двевни ред су испливавале различите тешкоће. Од проблема имовинско-правне природе, па до свађе Тијабараца и Пазараца око тога да ли ће елитна школа бити на њиховој страни Нишаве. На све то, уље на ватру је доливало надлежно Министарство просвете које је у више наврата доносило и суспендовало одлуке о избору плаца и почетку градње.
др Милан Јовановић – Батут
Последња фаза у процедури избора плаца за градњу уједно је и најзанимљивија, јер су општинске власти донеле одлуку да се гради на простору где се налазило Старо турско гробље, а онда се испречило Министарство грађевина које је октобра 1895. године забранило градњу због нехигијенских услова и мочварног земљишта. У овом новом спору пресудио је знаменити Милан Јовановић Батут, који је као изасланик министра просвете посетио Пирот и дао коначну реч да је плац Старо турско гробље ипак најподеснији за градњу гимназијске зграде. Тек после тога кренуло се са радовима на изради пројекта.
У вишедеценијском подухвату градње гимназијске зграде један од кључних датума је 26. март 1899. године када је Министар грађевина предложио пројекат зграде са 24 просторије, од тога осам учионица. Нажалост, ни овај акт није означио почетак градње школске зграде јер је требало решити власништво над самим плацем који је био вакуфско добро Османског царства. Та својеврсна имовинско-правна заврзлама је решена међудржавним споразумом 1900. године којим је плац коначно прешао у власништво Пиротске општине.
Камен темељац за зграду Пиротске гимназије свечано је постављен 6. јуна 1904. године после чега су почели радови на изградњи који су трајали наредне три године. До лета 1907. године зграда је била скоро потпуно завршена, а првих дана октобра месеца почела је селидба ученика и професора из зграде Рабеновог здања. Свечано отварање нове школске зграде уприличено је 14. октобра 1907. године у присуству изасланика министра просвете Миливоја Поповића, директора Николе Ракића, чинодејствовао је окружни прота Михајло Недић, а посебно свечану ноту целом догађају давао је ђачки хор којим је дириговао знаменити професор Карло Маћејка. На радост целе вароши отворена је и предата ђацима и професорима на коришћење једна од тада најлепших школских зграда у целој Краљевини Србији.
Милорад Рувидић Архитекта који је пројектовао зграду Пиротске гимназије
Ако се осврнемо на архитектонску вредност здања, она је толика да је зграда Пиротске гимназије проглашена за споменик културе од изузетног значаја. Рађена по пројекту знаменитог архитекте Милорада Рувидића зграда је правоугаоног облика, са приземљем и спратом, у духу академске неоренесансе. Одликује се израженом хоризонталном поделом на сокл (базис), приземље и спрат. Примењена је симетрична, троделна вертикална подела прочеља са избаченим средишњим ризалитом који наглашава улаз, улазни вестибил и свечану дворану на спрату. Након Првог светског рата су дограђена и бочна крила чиме је добијена петоделна подела са избаченим средишњим и два бочна ризалита. Управно на осовину здања належу ходници са оријентацијом ка улици и трактом учионица према дворишту. Степениште је наглашено, а улаз у зграду је полукружно засвођен, појачан картушама са леве и десне стране. У горњем делу су гирланде, а изнад централног овалног медаљона је флорална орнаментика у виду гроздова. У средишњем ризалиту изнад улаза је плитак трем у виду лође подељене на три поља двоструким паром јонских стубова. Између је ограда од балустера. Прозори у средњем ризалиту су правоугаони, завршени тимпанонима. Флорална декорација која је присутна у појединим сегментима припада сецесији. Средишњи и бочни ризалити истакнути троугаоним тимпанонима са акротеријама у духу су неокласичне архитектуре и завршавају се кровним венцем.
РАША МИЛОШЕВИЋ
Професор и први директор Пиротске гимназије
Међу многобројним професорима и директорима Пиротске гимназије име Раше Милошевића заузима посебно место, ако ни због чега другог оно барем због тога што је реч о првом директору школе који је на то место постављен непосредно после њеног оснивања. Како је реч о знаменитом политичару, интелектуалцу и новинару о њему се доста писало, па ћемо за ову прилику издвојити само кључне цртице из његове богате животне каријере. Рођен је 6. јула 1851. године у Алексинцу. После завршене гимназије провео је две године студирајући на Техничком одсеку Велике школе у Београду да би потом наставио школовање у Петрограду где је студирао хемијску технологију. Прво радно место у просвети добио је 1878. године у Пироту као суплент и заступник тек основане Трговачко-занатлијске школе, а од 11. октобра 1879. године је наставио исти посао, али у тек формираној Пиротској гимназији. Иако је имао смисла за рад са ученицима, његова највећа страст ипак је била политика, па је већ 1880. године као народни посланик Народне радикалне странке напустио учионице Пиротске гимназије и наредне три године био посланик за град Пирот. Током 1892. године поново је изабран на ту функцију као кандидат за цео Пиротски округ.
Обележје његове бурне политичке каријере често је било падање у немилост власти, па је тако после Тимочке буне 1883. године осуђен најпре на смрт, а онда помилован на затворску казну. Касније, када су радикали постали део власти, његова каријера је кренула узлазном линијом па га налазимо на функцији министра народне привреде, директора Српског бродарског друштва и управника Државног монопола. Бавио се научним радом и превођењем, па је тако још као студент превео са руског Сунце, земља, месец и звезде, популарно предавање из астрономије. Када се вратио из Петрограда, превео је Зиберову Нову економску теорију Карла Маркса. Написао је Хемијску технологију за реалне гимназије и Хемију за основну школу. Превео је са руског Јансонову Статистику. За потребе царинских чиновника написао је Познавање робе. У затвору је написао Монометализам и биметализам. Вредно је овом приликом поменути да је био ожењен Драгом Љочић, првом женом у Србији која је завршила студије медицине у Цириху 1879. године. Са њом ће изродити две кћери. Преминуо је у Београду 15. јануара 1937. године.
Имена директора до Првог светског рата су се ређала следећим редом: Раша Милошевић (1879/1880), Миленко Марковић (1880/81), Димитрије Алексијевић (1881-85), Иван Дамњановић (1885-87), Живан Живановић (1887/88), Ђорђе Анђелковић (1889/90), Ђорђе Ничић (1890-93), Јанићије Поповић (1893/94), Јован Митровић (1894-98), Мита Живковић (1898-1904), Никола Ракић (1904-1909), Владимир Радић (1909/10), Матија Станојловић (1910/11), Гргур Вујић (1911/12) и Милутин Ђорђевић (1912-14).
Током периода између два светска рата школом је руководило шесторо директора: Милутин Ђорђевић (1919-1924), Живко Јоксимовић (1924), Петар Нешић (1924), Милан Гајић (1925-26), Глигорије Џамбазовић (1926-28), Петар Нешић (1928-1936) и Ђорђе Ћирић (1936-1940).
ДИРЕКТОРИ ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
МИЛОШ ПЕШИЋ
Миливоје Пешић је био директор Пиротске гимназије у периоду од 1950. до 1956. године. Пре Другог светског рата предавао је математику у Пиротској гимназији, где је све до 1940. године остао на месту суплента (професорског приправника). За време рата предавао је математику у Гимназији у Белој Паланци. Након ослобођења поново је постао гимназијски професор, али је предавао и у Учитељској школи, био директор Школе за опште образовање радника и директор Женске гимназије. На положају директора Друге више мешовите гимназије остао је до 1956. године, када је постављен за просветног инспектора за срез Пирот. Стручну каријеру окончао је на месту просветног саветника за математику у Просветно-педагошком заводу у Нишу. Умро је 20. априла 1964. године.
БОЖИДАР МАНИЋ
Божидар Манић је вршио функцију директора Гимназије у току две школске године – 1956/57. и 1957/58. године. Рођен је у Пироту 1928. године. Студије историје завршио је на Групи за историју на Филозофском факултету у Београду. По окончању студија враћа се у Пирот 1953. године, где је предавао историју у Гимназији. Са овог положаја прелази на место директора Више мешовите гимназије у Димитровграду 1955/56. године, а наредне године бива постављен за директора Више мешовите гимназије у Пироту, настале претходним спајањем две мешовите гимназије. Тако је нови живот Пиротске гимназије отпочео са новим директором. Манић није дуго остао на том положају, па 1958. године прелази на Институт друштвених наука у Београду где постаје асистент Историјског одељења. Био је и политички активан, као члан Централног комитета Савеза комуниста Србије. Од 1959. до 1963. године био је на положају потпредседника Скупштине општине Пирот, а од јуна 1963. до априла 1967. године потпредседник Скупштине среза Ниш. Са овог положаја прелази на место директора Архива СР Србије у Београду, а од јуна 1977. до 1986. године био је републички секретар за културу и народни посланик у Скупштини СР Србије.
Током десет година колико је провео на месту директора Архива СР Србије, формирано је Архивско веће које је пуно напора уложило у доношење стручних упутстава и препорука. Формирана је и Заједница архива Србије, заслужна за објављивање бројних водича кроз архивску грађу. Објављено је више публикација, одржан Први сабор архивских радника Србије и извршене припреме за доношење Закона о заштити културних добара. Манић је одликован Орденом рада са златном звездом. Преминуо је 2014. године.
НОВИЦА ЖИВКОВИЋ
Новица Живковић обављао је дужност директора Гимназије од 1. септембра 1958. до 31. августа 1962. године. Рођен је у Пироту 1915. године. У родном граду завршио је основну школу, а затим Учитељску школу. У периоду између два светска рата био је сеоски учитељ у кривопаланачком, јабланичком, лужничком и белопаланачком срезу. Као војник борио се у Другом светском рату, доспевши заробљеништва у Италији, где је провео три године. По свршетку рата враћа се у родни крај, где је постављен за учитеља у Димитровграду. У међувремену се дошколовао и завршио Вишу педагошку школу и Филозофски факултет у Београду, стекавши звање професора.
Током 1952. године постао је професор, а затим и директор гимназије у Димитровграду. Паралелно предаје и у Учитељској школи у Пироту између 1952. и 1958. године. Ученици су га упамтили као одмереног и озбиљног професора. У овом периоду до изражаја је дошло и Живковићево интересовање за локално народно стваралаштво, најпре за језик и усмену књижевност, што ће остати његово главно поље истраживања у научном смислу.
С обзриром на личне и професионалне квалитете, 1958. године постављен је за директора Пиротске гимназије, савесно вршећи своју дужност. Након четири године прелази на функцију директора Учитељске школе у Пироту, а затим на место професора Гимназије „Стеван Сремац“ у Нишу. Због веће потребе за средњим школама у Нишу, 1. септембра 1969. године долази до поделе Гимназије „Стеван Сремац“ и стварања нове гимназије „Бора Станковић“ у Нишу. На место директора ове школе постављен је Новица Живковић, а ову функцију обављао је све до пензионисања 1977. године.
Поред рада у школама, активно је учествовао у друштвено-политичком и културно-просветном животу. Био је спољни сарадник Просветно-педагошког завода у Нишу, члан Републичке комисије за израду наставних програма за српскохрватски језик и југословенску књижевност за средње школе у настави на „језицима народности“, члан Председништва Заједнице гимназија СР Србије, а 1989. године Скупштина СР Србије га именује за члана Просветног савета СР Србије.
Новица Живковић заслужан је за унапређење културног живота у Пироту на многим пољима. Прве позоришне критике у Пироту објављивао је у листу Слобода, а био је и дугогодишњи члан редакције у овом листу. Такође, помогао је покретање и био члан редакције Пиротског зборника. Покренуо је и уређивао лист Глас најмлађих који је излазио у периоду од 1958. до 1962. године, а чији је издавач била Народна библиотека у Пироту. Поред истраживања народног стваралаштва, бавио се питањима школства, образовања и културе. Новица Живковић је преминуо у Нишу 2002. године.
ДРАГОСЛАВ ВОЈЧИЋ
Драгослав Војчић је вршио функцију директора Пиротске гимназије од 1. септембра 1962. године до 31. августа 1965. године. Рођен је у Паклештици 1931. године. Основну школу завршио је у Паклештици, а Учитељску школу у Пироту. Завршио је Филозофски факултет у Скопљу, након чега завршава специјалистичке, магистарске и докторске студије у Београду.
Предавао је предвојничку обуку у Пиротској гимназији. Обављао је функцију председника Среског комитета Народне омладине и секретара Општинског одбора ССРН у Пироту. Током 1962. године постаје директор Гимназије у Пироту и на том положају остао је три године. Након тога, 1965. године, долази на место директора Учитељске школе у Пироту, где остаје до 1969. године. Те године прелази у Београд, на положај саветника у Републичком секретаријату за народну одбрану. У Београду је једно време био и директор Основне школе „Народни херој Бранко Параћ“, а од 1976. године постаје виши саветник у Републичком секретаријату за образовање и науку.
На Универзитету у Београду биран је за вишег предавача, ванредног и редовног професора. Био је предавач основа општенародне одбране на Факултету драмских уметности и шеф Катедре за психолошко-педагошку групу предмета на Факултету одбране и заштите у Београду. На овом факултету је обављао функцију продекана за наставу и декана у два мандата.
Драгослав Војчић се активно бави научним радом. Аутор је више стручних и научних радова, као и монографија из различитих области које укључују образовање, културу, историју и др. Посебно су вредне помена монографије о историји школства у Пироту и историји радних акција у пиротском крају.
ПРЕДРАГ ВАСИЋ
Предраг Васић је на месту директора Пиротске гимназије провео 23 године, од 1. септембра 1965. до 31. августа 1988. године. Рођен је 1923. године у Сокобањи, а по мајци води порекло из Земуна. Већи део свог животног и радног века провео је у Пироту. Ту је завршио основну школу и гимназију. Након рата завршио је Пољопривредни факултет Универзитета у Београду. Иако по образовању агроном, одабрао је да се посвети раду у просвети. Стекавши право да предаје хемију, након положеног државног испита, Предраг Васић се запослио у гимназији у Зајечару. Након ње, прелази у Књажевац, где је у периоду од 1956. до 1965. године вршио функцију директора тамошње Гимназије. Са ове функције прелази на функцију директора Гимназије у Пироту где је остао до пензионисања.
Период у коме је Предраг Васић био на челу Гимназије упамћен је по многим реформама и динамичном развоју школе, што Васићев положај није чинио нимало лаким. Ипак, успешно се носио са изазовима тадашњих реформи, успевши да осавремени наставу у школи и побољша услове рада. У његовом директорском мандату уведено је парно грејање, постављен паркет и санирана зграда Гимназије. Број ученичких секција повећан је, а изузетни резултати на такмичењима утицали су позитивно на углед школе. Савременици га памте по неуморном труду и раду у коме није штедео себе, али је исто очекивао и од других. Знао је да у околностима када се гимназијско образовање полако претварало у стручно, где се на много начина трудило да се његова класична форма деконструише, потреба за афирмацијом гимназије захтева заједнички рад свих у школи – професора и ученика. У његовом мандату прослављена је и прва стогодишњица постојања школе, што је учињено на завидном нивоу, са организационим одбором чији је директор био члан. Монографија за стогодишњицу представља до сада најозбиљније урађену монографију о Пиротској гимназији, са методолошке и научне тачке гледишта. Одликован је Орденом рада са сребрним венцем и златним венцем. Умро је 1990. године.
ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ
Јован Јовановић Кивица, дугогодишњи професор математике и директор Гимназије, рођен је 12. октобра 1933. године у Пироту. Дужност директора Гимназије обављао је од 1988. до 1998. године. „Од главе до пете Пироћанац“, како сам каже, основну школу уписао је у Пироту 1940. године, уочи рата. Наставља школовање под окупацијом, након чега уписује гимназију у ослобођеном Пироту. Био је део генерације која је почела школовање у згради Педагошке школе, јер сама зграда Гимназије тада није била у функцији. Потоњи професор математике, прву негативну оцену добио је управо из овог предмета. Ипак, касније успева да се истакне као одличан математичар, уз подстрек тадашњег професора математике Бранивоја Игњатовића.
Након свршене Гимназије уписао је и завршио Природно-математички факултет у Београду, на групи за математику. Радио је у Економској школи у Пироту и Гимназији „Стеван Сремац“ у Нишу. Од 1967. године постаје део колектива Гимназије у Пироту. Ученици га се сећају као инспиративног професора, који их је учио науци, али и томе како да постану истински интелектуалци. За истакнути рад на пољу професуре добио је Повељу друштва математичара Србије. Ово није било и једино Јовановићево признање. Посебно су 1981. и 1982. година биле плодоносне по питању награда и признања. Добио је Првомајску награду рада 1981. године, а исте године одликован је Орденом рада са сребрним венцем. Изабран је за једног од тројице најбољих професора математике у Региону Ниш (1981/82). Звање педагошког саветника за математику стекао је 1982. године.
Круна истакнутог рада и успеха било је именовање Јована Јовановића за директора Гимназије „Предраг Костић“ у Пироту 1988. године. На овој функцији остао је све до пензионисања 1998. године. Његове личне и професионалне квалитете потврдио је и извештај који је дао Регионални завод за унапређивање васпитања и образовања „Дринка Павловић“ из Ниша приликом Јовановићевог избора за директора. Без обзира што није био члан Савеза комуниста Југославије, добио је све препоруке важних политичких елемената друштва које су биле готово неопходне при избору за директорску функцију. За време док је обављао посао директора, успешно је радио на унапређивању наставе и васпитног рада и подстицао осавремењивање наставних средстава. Школа је под његовим руководством постигла изузетне резултате на такмичењима и добила више признања. Упркос тешкој финансијској и политичкој ситуацији у земљи, настојао је да мотивише и организује наставнике за рад и да побољша услове рада. Ипак, по сопственом сведочењу, због велике одговорности коју директорска позиција носи са собом, овај период његове каријере није му остао у лепом сећању. Рад са ученицима и професура били су његова највећа љубав, а према Јовановићу професорски посао не подразумева строги приступ који искључује ученике, већ представља „сарадњу у образовном систему на равноправној основи“.
ДРАГИЦА НИКОЛИЋ
„Сваки колектив је здрав онолико колико је здрав изнутра и снажан у решавању заједничких проблема.“
Драгица Николић, прва жена директор Гимназије Пирот, рођена је 1946. године у Пироту. Основну школу и Гимназију завршила је у Пироту, а Филозофски факултет у Београду, смер школско-клинички. Радни век провела је у Гимназији Пирот, од 1970. до 2012. године као професор психологије и школски психолог, а 13 последњих година рада као директор школе. У току каријере, повремено је радила у Вишој школи за васпитаче, у звању професора више школе, у Економској школи, и у „Индустрији вуне и коже“, као индустријско-клинички психолог. Звање педагошки саветник стекла је 1987. године. Драгица Николић истицала се уважавањем запослених, поштовањем традиције и континуитета у раду, особеним стилом руковођења и управљања школом, у коме је доминирао тимски рад.
Нову прекретницу у историји Гимназије Пирот чини добар „слух“ Драгице Никиолић за новине, које доноси ново време. То је био искорак школе из града и земље, односно десетогодишња међународна сарадња. Најдуже са Француском школом Масион, преко пројекта „Креће се лађа Француска“ и школом из Санкт Петербурга преко пројекта „Душа словенска“. У време руковођења школом Драгице Николић, наша Гимназија је имала размене и сарадњу и са школама из Бугарске, Велике Британије, САД-а; школама из наше земље (из Београда, Ниша, Новог Сада…). Зато је у Републици Србији Гимназија Пирот словила за лидера међународне сарадње. Тај искорак у свет и брисање граница, поред многих других квалитета школе, јесте прва ставка у образложењу да Гимназија Пирот добије високу републичку „Светосавску награду“.Награду Скуштине града Пирота „Вук Караџић“ са златником Драгица Николић добила је 2001. године.
Добра визија директорке Драгице Николић и њених сарадника се и данас препознаје и потврђује, јер је школа за свој рад више пута награђена, на основу добро постављених темеља.
БРАТИСЛАВ КРСТИЋ
Обраћање директора Братислава Крстића прилоком доделе ордена Академске палме у рангу витеза, Београд, 20. јуна 2016.
Рођен је 1966. године у Пироту. Основну школу „Вук Караџић“ и Гимназију завршио је у Пироту, а 1990. године дипломирао на Институту за географију Природно-математичког факултета у Новом Саду. Од 1992. године, ради као професор географије у Гимназији Пирот, а до 2008. године, са мањим процентом ангажовања (због допуне норме) радио је у Техничкој, Млекарској, Средњој стручној и Економској школи у Пироту. Школске 2012/2013. предавао је географију на француском језику у билингвалном одељењу, а од 1. септембра 2012. до 1. септембра 2020. године, радио је на месту директора Гимназије Пирот. Био је члан Тима за школско развојно планирање, који је урадио први трогодишњи Школски развојни план. Као члан Тима за међународну сарадњу, више од петнаест година активно је учествовао у свим активностима везаним за израду и реализацију пројеката међународне сарадње са школама из Француске, Румуније, Русије, Македоније и Бугарске. Године 2001. добио је сертификат за дебатног тренера, након чега је формиран Дебатни клуб у Гимназији Пирот, чији су чланови освајали прва места на дебатним турнирима у земљи, али и светским првенствима (САД, Русија). Са ученицима Гимназије учествовао је у раду „UNESCO“ кампова у Пирану у Словенији и Кикинди. Више година био је учесник стручних семинара у Истраживачкој станици „Петница“. Од 2011. године, сваке године стажирао је у Центру за учење страних језика „CAVILAM“ у Вишију (Француска), а од октобра 2013. године, похађао је стаж за директоре гимназија са билингвалним одељењима у Безансону (Француска). Јуна 2016. године, одлуком француског премијера, одликован је Орденом Академске палме реда витеза.
Амбасадор Француске у Србији, Фредерик Мондолини, уручио је 25. марта 2019. директору Гимназије Пирот, Братиславу Kрстићу, престижно признање Републике Француске – „LabelFrancEducation“. Табла са признањем постављена је на улазу у школу, а ово признање представља знак квалитета у двојезичној настави на француском и српском језику. Тиме је Гимназија Пирот сврстана међу 285 акредитованих установа широм света, а четврта гимназија у Србији која је призната од стране Републике Француске.
Захваљујући упорности и сарадничком духу директора Братислава Крстића, који је знао да прати визије гимназијских ученика и својих колега, за време његовог руковођења покренута су и два изузетно значајна пројекта: „ГимПи Фест“ и „Чаролија језика“.
ИВАНА КОСТАДИНОВИЋ
Рођена 13. марта 1971. у Пироту. Завршила Гимназију у Пироту 1989. године, смер правно-биротехнички, а 1994. године дипломирала на Филозофском факултету Универзитета у Нишу, на групи за Српскохрватски језик и југословенске књижевности. Положила стручни испит 1995. године, а 2019. и стручни испит у области архивистичке делатности (архивистички испит). Радила кao професор српског језика и књижевности у Економској школи Пирот од 1994. до 1997. године, у Гимназији Пирот од 1997. до 2017. године, на функцији директора Историјског архива у Пироту, од 2017. до 1.9.2020. године. На месту директора Гимназије Пирот ради од 1.9.2020. до данас.
Током рада у школи прошла је обуку за Школско развојно планирање, за израду пројеката, за самовредновање рада школе и друге важне области за рад школе. Била је члан Школског развојног тима и члан Тима за међународну сарадњу. Један је од аутора првог пројекта међународне сарадње „Креће се лађа француска“ и члан прве делегације наше школе која је још 2004. отпутовала у Клермонферан. Била је члан Тима за промоцију школе и председник Актива професора српског језика и књижевности у периоду 2011-2016. Актив је у том периоду (2014), поводом Савиндана, добио и општинско признање, Диплому „Вук Караџић“ за успешан рад и активности. Била је руководилац Центра за комуникације Гимназије Пирот у периоду од 2006. до 2010. и идејни творац и аутор пројекта о оснивању Центра за комуникације Гимназије Пирот, „Гимназија, да ли се чујемо?“.Аутор је пројекта „Ако не сада, онда када?“, по идеји Пи канала, коаутор Школског развојног плана Гимназије Пирот, коаутор пројекта о оснивању фондације Гимназије Пирот, коаутор пројекта међународне сарадње „Креће се лађа француска“, коаутор пројекта међународне сарадње „Дрво пријатељства“.Аутор је сценарија за неколико филмова о Гимназији Пирот, аутор сценарија за кратки филм „Стеван Сремац у Пироту“, који је приказан на свечаној академији поводом Дана града, 2007. године.Била је уредник Извештаја Гимназије Пирот (у више наврата) и уредник Листа за друштвена и културна питања Гимназије Пирот, „Искра“. Један је од аутора монографије „120 година Гимназије Пирот“ и монографије „Економска школа 1976-1996“. Уредник је публикације школе страних језика Лингва, која је објављена поводом обележавања десетогодишњице рада и постојања школе. Сарадник је на изради монографија поводом 90 и 100 година постојања ПУ „Чика Јова-Змај“.
За период од непуне четири године на функцији директора у Историјском архиву, аутор је четири пројекта којима је Архив конкурисао на конкурсима Министарства културе и информисања (2017, 2018. и 2019) за чију је реализацију добио средства од Министарства.У том периоду урађена је комплетна пројектна документација, са грађевинском дозволом, за изградњу зграде новог архивског депоа, сређено је двориште Архива, уређен и оплемењен парк и уређена задња фасада зграде.
Била је рецензент, лектор и коректор књига и издања неколико наших, локалних књижевних стваралаца, водитељ и учесник многих књижевних промоција. Радови су јој објављивани у Пиротском зборнику и локалном листу „Слобода“. Учесник је неколико међународних научних скупова из области језика, књижевности, архивистике и историје. Један је од приређивача Ратног дневника 1912-1919, Светозара Николића Гаричке, у издању Историјског архива у Пироту, 2018. Учесник је Међународног архивистичког саветовања „Архиви у електронском окружењу“ и „Архивска служба данас и у будућности – актуелна питања и проблеми“, октобра 2019. и IT видеоконференције „Доба дигиталне трансформације“ у организацији Уговорне окружне привредне коморе Пирот, 2020. Завршила је обуку стручног усавршавања „Мултимедијални садржаји у функцији образовања“, јануара 2021.
Од ступања на дужност директора Гимназије Пирот, Ивана Костадиновић унела је бројне новине у организацији рада. Стално се ради на побољшању квалитета наставе и услова рада, и стварању подстицајне атмосфере за напредовање и ученика и запослених. Обезбеђено је континуирано стручно усавршавање за запослене, повећан књижни фонд школске библиотеке. Почело је уређење школског дворишта садњом нових стабала, побољшана расвета. У сарадњи са Школском управом Гимназија Пирот постаје део пројекта РТС-а у креирању наставе на даљину и снимању онлајн часова из општеобразовних предмета. Настављена је стара и успостављена нова сарадња са представницима значајних француских институција, Француске међународне експертизе и Француског института. У складу са неговањем билингвалне наставе, извршено је снимање промотивног филма о двојезичној, француско-српској настави, у сарадњи са представницима медијске компаније Media Reform Centar из Ниша.Својим менаџерским умећем директорка успева да створи повољну климу за успешну сарадњу са Градом и привредницима, што резултира побољшањем техничке опремљености школе за несметани рад, првенствено специјализованих одељења.
Почетком априла 2021. године, Гимназија Пирот, на предлог директорке уз подршку запослених, добија сагласност Министарства просвете, науке и технолошког развоја за отварање новог специјализованог одељења за сценску и аудио-визуелну уметност.
Мудрим вођењем школе, Гимназија Пирот с поносом носи епитет лидера у образовању.